Драгана Вукићевић се у својој студији суочила с крупним научним задацима: на једној страни опсежна примарна грађа (ауторска приповијетка и фолклорна традиција), на другој обимна научна литература... Уз редовну систематизацију огромне грађе на границама двију области културе, класификацију појединих аспеката књижевних дјела, аналитичке захвате који ће се одразити на тумачење кључних својстава приповиједачких текстова (нпр. мотивација, јунак, приповиједач), исцрпљивање задате теме у оквирима досљедног поступка, остварен је изузетан допринос историји српске књижевности епохе реализма и дат методолошко-теоријски образац за један аспект изучавања књижевне традиције.

Извод из рецензије проф. др Душана Иванића

Драгана Вукићевић је својим анализама посебно обогатила досадашња сагледавања наративних модела и нијанси у типовима стилизације самог чина приповедања, контекста извођења (усмене) варијанте, категорије приповедача и његове функције у сфери усмене и писане уметности речи... Дадатни квалитет ове књиге доносе поглавља у којима је српска реалистичка приповетка положена у просторе етнографских бележака, описивања народног живота и обичаја... Наративни потенцијал фолклорне баштине постављен према осећањима и остварењима реалистичких приповедача истражен је на свим нивоима, систематично и аргументовано, као драгоцена синтеза која максимално осветљава једно од битних обележја српске приповетке одеђене епохе.

Извод из рецензије проф. др Снежане Самарџије